‘ODŽA ‘USKIĆ

Piše: Aziz Hurem



Kazali su :Ne vjeruj danajcima ni onda kada darove donose  !

 

-Poznavao sam ga dugo godina. No, ispostaviće se da  sam to ja samo tako mislio i vjerovao.

Jedne prilike upita me Jovan : a, Boga ti  ’Ureme o‘kle no ti beše ?

I ja mu na pitanje odgovorim i to s puno ponosa i malo manje prkosa.

Ama čuo sam ja da si ti tamo iz tih krajeva pa te bre za to i pitam .

Jesam.

Pa kod vas ima tamo jedan ‘odža što ‘no  k’o ‘vako  ........pravi one zap...   .

Ima ima, - dodam ja ne dozvolivši mu da završi ono što je namjeravao kazati bojeći  se more štagod ružno izletit iz njegovih žvalja a, ja to ne bih mog’osaburit. Pa mu velim :kod nas ima puno hodža, derviša i druge uleme, o‘  svaku ruku, pametnih i školovanih ljudi, hećima, kadija , političara, umjetnika ......   .

Ma dobro bre,  al‘  'teo sam  nešto drugo da ti pripovedam. – prekide me Jovo.  Bit će  da  mu ne odgovara to što ja upotrebljavam starobosanske i turske izraze -- Bujrum, bujrum - opet ja njemu .

Znaš bre ovaj , moja ti je ona prva žena Vukosava imala neku čudnu očnu bolest pa sam sa njom obiš‘o sve dokture, narodne ljekare i travare , ama za kojeg god smo igde ikada  čuli. Ali ? Ali nigde leka.

A, šta je, kakva je bolest Jovane jeli ona ne vidi na oči ili je bole il šta je ?

Ma jok moj ‘Ureme nego, kod nje  iz očiju uvek suze kapte , pa bi čo'ek rek'o da  plače al'  ono poti'o – znaš - ne pušta glas – ama jok bre ne plače, nekada se i smeje sa te suze. Znaš ? Pa ne mo'š da veruješ.  Bili smo čak i u Sarajevo u ono Koševo kod onaj čuveni  očni  Vladimir Čavka. Taj je kažu završio velike škole u Beč i bio najbolji očni lekar u Jugoslaviju.

I, jel bilo fajde ?

Šta, jeli bilo ? 

Pa jel bilo fajde,  mislim jel joj naš’o lijek, jel bilo iladža  za tu njezinu bolest? To mislim Jovane. / ja njemu opet po svom/.

Ma jok bre , kakav Čavka. Da je on neki doktur ne bi se zvao čavka. Nego slušaj šta ti pričam :

Čujem ja da ima u jednom selu ponad Fojnicu k'o neki  'odža što 'vako zna one ćarke i sve može učinit kad  'oće i kome  'oće.

Jovo!  Moram te odmah ispravit. Znam o kome se radi. To nije hodža. Njega samo tako zovu.  Neki ga zovu džin - hodža . On ima posla sa šejtanima ili kako vi kažete đavolima, a sa hodžalukom nikakve veze nema.  I da ti još reknem - to što on radi se kosi sa propisima naše vjere. To je zabranjeno.  Eto da znaš.

Pa šta da radiš moj 'Ureme kad te nevolja natera,  iš‘o sam ja i onim srpskim – kako vi kažete vlaškim – vračarima i onim što se bave sa  magiju, ćarke i ostale rabote  ali, oni mi samo pare isteraše iz džepa, a moja Vukosava plačuči otišla plačući se i vratila.  To su bre ma'eri  ljudi, - znaš li - jedni s drugim sarađuju, sve ti je to  uvezana banda.  I još ti lepo na kraju kaže ovako: ako ti ništa ne bude pomoglo odi kod toga i toga on ti je za te stvari.  'Aram im bio svaki dinar .

I tako ja i moja Vuka se jedno jutro spakujemo i krenemo pre zore. Znaš ti gde Vlasenica moj burazeru – tada smo ti živeli u Vlasenici – pa valja preko Kladanj, pa Karaula, Olovo , ...... a Fojnica daleko. Nisam nikad bio u taj Fojnica, pa još ako je to 'odžino selo daleko od Fojnice.  Sve je ona pripremila da imamo u put šta pojest i popit, a kafu ćemo popit u vožnju . Im'o sam tada onog Renola četvorku. Znaš.  Tako smo uvek radili kad bi kreni leti na more.  Ekonomičan autić, nije štagod brz al' i ne troši puno.  Pa sam sebi nabavio ono za kuvanje vode i spravljanje kafe u auto – znaš ?

 Uštekaš onaj kabal u'nu šubu za upaljač i za tili čas voda prokuva. Te tako ti je moja Vuka onako „plačući“ sve naštimala , zasula kafu, ubacila čećer i sad bi k'o trebala da naspe u šoljicu i da dodaje meni u desnu ruku kad 'oću da pi'nem – razumeš -  a, u levoj imam cigaretu, to sam već pripremio. Tada sam palio onu Nišku Moravu sa filter , imaše mnogo dobar duvan. Prozor pored mene sam malo popustio da se ne dimi. –Je li slušaš ti mene ?

-Slušam. Slušam bolan Jovane samo malo požuri. Skrati to , Fojnica je daleko.

-Jes, daleko je. Čuješ bre ; I tako se vozimo još uvek ne rasanjeni i nismo puno odmakli od Vlasenicu, spuštamo se prema Kladanj, ja držim još uvek cigaretu pa dok mašimo  ovi jaki krivine 'oću da je zažežem, kafa zamirisala i još uvek je mrak, nigdje nikog na put.

Taman sam bre ja ošino malo po gasu kad neka budaletina izleti ispred mene s neki kombi  ili kamiončić  il‘  šta li je ne viđe dobro jer je bio bez svetala i ja 'nako naglo na kočnicu, dole-gore, drži-ne daj i jedva ostadosmo na put.

Utom je i Vuka udarila glavom u šoferšajbu, kafa se razletila i rasprskala na sve strane.  Rek'o bi čovek da je bilo dva litra, a jok bre mala džezva. Mene malo oprži po ruci. Te ti ja malo stanem u kraj da se saberemo i da dođemo sebi, Vuka ono briše čisti, a ja psujem.

Psujem šta god mi padne na ovaj moj pamet, nigde ništa ne ostavljam, bilo je – moram reč - i krupnih psovki.  I u tom jadu sam opsov'o i 'odžu dva-tri puta i onog ko mi je prvi kazao za njega, i sve po spisak – što jest jest. Jesam . Nije mi on kriv, ni jedan ni drugi  al' u'noj  'uji psov‘o sam sve redom pa i njega.

Auuu, ma nisi trebo Jovane nije ti čoek ništa skrivio .

Znam. Znam da nije , ali nisam se mog'o više kontrolisat, psovao sam i mojoj  Vukosavi  jer mi je sav auto zalila sa vrelu kafu, i moje pantolone i bela košulja, sve je otišlo u  ....   maternu,  to se više ne može oprat.

Pa moreš ti Vukosavu i 'vako i 'nako, šta to mene briga, tvoja je.  al‘ ipak nisi trebo hodžu dirat.

Znam,  pa  .... šta ću sad , psov'o sam , što je bilo - bilo je.  I , da ti dalje pričam.

Vozim ja dalje, ništa ne govorimo 'nako ljuti jedno na drugo, ja ponekad samo za sebe poluglasno opalim još poneku  .....  maternu da ne bih kome os‘to dužan i,  'nako razmišljam – .....  :   štoli sve ovo meni treba?

Što mi treba da ja mučim muku sa njenim očima.

Čekaj Jovane, ona je tvoja vjenčana supruga i ti moraš da se brineš o njoj kao i ona za ..... . A, jeli ona plakala kad je cura bila, ili je to sa suzama počelo tek kad se udala za tebe ?

‘Oćeš da kažeš kad sam se ja udo za nju ?

Ma ni...  .

Jeste, jeste. Slobodno reci. Jeste ja sam se udo i došao na ženovinu.  Bio sam dobro mašio četeresetu i nisam imao neku sreću sa devojke,a i ona je bila malo poprišla.  Starija cura.

Ahaaa Jovane, ti si tražio curu. Pa izgleda da u Čačku nije bilo cura. A je li Vukosava bila cura ili  .....  ?

Pa,   ......  bilo je,  u Čačak nije bilo , ali bilo je okolo, u Kraijišnicu ili možda još u neka sela dvije - tri , i, .... ne mogu ti sad sve u detalje. Bilo je . .........  .

Aha. Aha, bilo je znači dvije-tri.  Jovane – to sigurno one što su ekstra „lijepe“ pa hin niko nije šćeo ;  „da prostiš-razumiš“  .

 Pa ne znam, ne mogu ti to odgovorit sad na brzinu. I onda preko rodbine na te  naše slave se mi upoznamo, zapravo drugi nas upoznaju. To je bilo sve nekako na prečac, tri-četiri puta smo se videli a, svaki put je to bilo noču ili kad počne da pada mrak. I da ti pravo kažem :  pošto je bila jedinica u roditelja a oni bogati , moram ti reči ; ja se na to polakumio.  No ja sam video da ona svaki put ima neku maramicu u ruku ali nisam mnogo obraćao pažnju na to. Noču to i nije strašno, samo danju. Svetlo joj smeta posebno sunčevo svetlo. Ali kad zatvori oči rekao bi čovek da je sve uredu.  I ,  kad smo se venčali bilo je već kasno, šta da radiš ? Onda sam morao da je vozam od nemila do nedraga.

Nego, čekaj bre da se vratim ponovo u Fojnicu. Gde smo ono stali ?

A, da ; Prevalimo mi taj put – nastavlja Jovo --  'nako ljuti jedno na drugo. Sunce več  malo o'skočilo, a mi ulazimo u Fojnicu. Bila je jedna velika pilana ili tvornica nameštaja ovako s desne strane , dobro se sećam – lep gradić, pravi bosanski, gusto nakićen kućama. Zaustavim  ‘nako pred  hotel i pitam kuda se ide tom 'odži ?

Jest Jovane , -prekinem ga -  Fojnica je lijepa čaršija, bosanska, stara, uski kaldrmisani sokaci, kuće  čardaklije pokrivene kaplamom,  okrečene u bijelo sa ograđenim avlijama i demirima na pendžerima najčešće u zeleno obojenim, stiješnjena između tri – četiri brda pa opet nikom u čaršiji nije tijesno. Imamo i dvije rječice ko dva bisera, pa Banju sa izvorom tople vode, a, tek džamije i tekije,  turbeta i šadrvani,  pa  ........  .  Fojnica je jarane moj  imala vezu sa Dubrovnikom i Venecijom prije nego ste vi u Srbiji i čuli za te gradove . Medrese, musafirhane, hanove, konake, .....  .  Hoću da mu što više nafalim moj kraj jer mi je probio glavu sa svojim Čačkom gdje živio prije nego je oženio Vukosavu i došo na ženovinu. A, da mu je lijepo bilo ne bi on ostavio svoj prag.

Prvi kojeg sam upit'o –nastavlja Jovo – beše jedan fin čovo, pravi gospodin, imaše na glavi beretku i pod levu  ruku  novine pa mi lepo i ljubazno  objasni oslovljavajući me  sa „dragi prijatelju“ i to po nekoliko puta.  Krenem kako mi je rekao i samo sam još na jednom mestu stao i pitao ali sam otprve našao,  sve kako mi je onaj gospodin sa francuzicu na glavu objasnio . Nigde nisam pogrešio.

Eto vidiš bolan Jovo kako smo mi dobri ljudi. Uvijek spremni pomoči, a posebno strancu , još kad je u nevolji. Da si bolan pit'o i za konak sigurno nebi ost'o pod vedrim nebom, ni gladan a, ni žedan. Ama bilo šta da ti je zatrebalo neko bi priskočio da ti pomogne. Nego sve hoću da te upitam nešto drugo Jovane.

Izvoli , veli on meni.

Jovane ! – podiže glavu prema meni i upitno me osmotri onim svojim buljavim očima koje djeluju kao da će svaki čas ispasti iz očnih duplji. Na račun tih njegovih očiju svi su vjerovali i uokolo govorkali u našem preduzeću da su mu buljave oči najvjerojatnije zato što ima tvrdu stolicu.  Nekada bih ja to vrlo lahko povjerovao , a nekada shvatao kao zlobnu šalu ili izmišljotinu.  Jovane ! -- toliko dugo godina živiš i radiš u Bosni a, još uvijek pričaš ekavicom – lepo, belo, venčali, nameštaj, ....  i još nešto , gdje god možeš ti ono slovo >> h << ispustiš, a tamo gdje ga nema vi srbi ga ponekad dodajete.

Pa, ne znam bre tako sam naučio.

Jovo ! : ne kaže se odža nego hodža, ne kaže se ajde nego hajde, nije alal ili aram nego halal i haram, nije oću nego hoću itd.  A, dobro si znao kazat > hotel < tu nisi pogriješio.

Ma daj bre Ureme, važno je da se razumemo.

Eto vidiš, opet ti po svom. Jeste Jovane, ali je važno i da nam imena ne kvarite : nije Urem, Usein,  Asan,  .....  nego Hurem, Husein i Hasan.   Ne možeš kazati Halija ako je nekom ime Alija.   Jovane kako bi tebi bilo kad bih ja tebe zvao Ovane ?  Jel’de da ti nebi bilo pravo ?

Pa ne znam, nisa o tome  ..... 

. Vješto se Jovo prebaci na ono šta hoće da kazuje.

I nastavlja :  i  onda gore naviše onim putem, pa pored groblja, i opet desno iza groblja i dođem. Vidim neki auti i različitih reg. tablica, Split, Mostar, Bi‘ać, beše dve čak iz Njemačku, jedna iz Beograd ,  .... . To je tu, nemože biti da nije kažem sam sebi. Spustimo se ‘vako malo na niže i vidimo stoje ljudi u redu pred jednom starom kućom, ima i žena, mlađi' i stariji' . Svakog muči neki jad.

Pitam one ljude : jel to to, jel tu ima neki  'odža 'Uskić , - rekoše mi da jest i nastaviše 'nako ne ispavani da muče svoju muku. Velim ja mojoj Vuki – da ćemo dugo čekat – trebali smo mi ovdje osvanut. A ona će meni – e' da nije bilo tvoje kafe došli bi smo na vrijeme. A, ja zamalo nisam ponovo počeo sipat vrele psovke. Malo sam se pritego pred onim svetom , znam nema smisla. Ulaze pacijenti i izlaze, doduše izlaze malo veseliji nego su ušli, i mi se pomičemo po korak – dva.

Svakog on lično isprati, silazi negdje u podrum s donje strane kuće i u povratku uvodi sledećeg. Baci pogled po nama od prvog do zadnjeg i onako bez reda kaže : ti, ajde ulazi.  Neki ostanu duže , jako dugo, a neki se brzo vrnu kao da su se samo okrenuli u njegovu ordinaciju.  Ko će znat , možda on vidi odma'  da to nije predmet za njega pa im preporuči nekog drugog kao i oni moji vlaški iz Negotin što su mi pravili šuplje talismane i slali me od jednog do drugog, a oni njem, opet slali svoje pacijente . – Kasnije sam zaključio da su samo pravili posao jedni drugima.

Svaki put kad bi 'odža ispraćao one s kojima je završio nešto bi posebno merio mene i onu moju plačku. Ja sam najpre mislio da gleda kako sam mu doš‘o uflekanih pantolona i košulje – jer svi su bili kolko-tolko pristojno odeveni, a ne znam  'oću li imat priliku da mu objasnim da mi se kafa u autu prosula --  il možda on misli da moja Vukosava plače pa nas zato merka.

-Kad jedan put izleti sav srdit i besan, galami nešto na one sa kojima je upravo završio i kao da ih tera iz kuće vičući im da mu više nikad ne dolaze . Ja sam sad šesti po redu. Gleda nas sve redom ponovo kao i svaki put i zaustavi pogled na mene, kaže : Ti. Ti ,  ti.  Onim patrljkom desne ruke – jer imao je samo nadlakticu, kažu da je kao dijete nastrado u Drugom svj. Ratu – uperi prema meni. Meni se bre noge o‘sekle, a, istovremeno sam se malo i obradov'o što je izabr'o da mene primi. Okrenem se nazad mislim da možda pokazuje na nekog iza mene? Ne, ne veli : ti, ti što se okrećeš.

Jel ja odž.......  ?

-Jeste veli . Ti.  Ti  se odmah možeš vratit kući, tebe neču primit.

Aaaa  ...... . Ja onako zabezeknut, prepadnut, iznenađen , ne znam ni sam kakav sam izgled‘o tog trena,   .......  pa što odža, pa  ....?

Neču. Ti možeš odma' ići kući . Ti si mene jutros sabaile psov'o kad si poš'o od kuće. Poče da viče na mene - k'o da sam ti ja kriv što ti se kafa prosula <.

'Ureme  !  Kad mi to reče ja umalo nisam ;  - a Vuka je bila već sela na jedan oveči kamen a, sigurno bi se srušila s noge – kad mi to reče ja umalo nisam pao u nesvest.

Nisam znao bre  šta da mu kažem u taj momenat, kako on može da zna šta sam ja radio i govorio prije sedam-osam sati  skoro dvesta kilometara od njega.  Pamet mi se pomutila, više se ne sećam šta sam mu rekao i da li sam uopšte još nešto mogao promucat. On je ionako  izgledao strašan bez desne ruke, a,  u drugu je imao samo dva ili tri prsta –dovoljno da može uzeti olovku -  i još pored svega nije imao jednog oka -- bilo dovoljno samo da se pojavi  pa da čoveka obuzme neki stra' ili jeza .

Nakon tog čudnog stanja ja i Vukosava smo se našli u njegovoj sobi a sam ne znam kako. Ali ni dan danas ne znam kako smo prešli ti‘ nekoliko koraka od mesta gde smo stajali i čekali do njegove tajanstvene sobe gde sam se osećao kao da nisam na ovom svetu. Samo sam video jedan okrugli stari požuteli papir izlepljen i ispisan svim mogučim pismima i znakovima znanim samo njemu. Izgovarao je ne razumljive reči na nekom jeziku koji ja nikada u životu nisam ni čuo, a to mi pre svega i ne liči na neki jezik.

Zapisivao je ili bolje kazati šarao na nekeke papiriće nešto što je najsličnije  'ijeroglifima jer to ne liči ni na jedno danas  u Svijetu poznato pismo. Na kraju se okrenuo suprotno od nas i kao da je s nekim razgovarao na samo njemu poznatom jeziku. I, ovoga se još sećam ; mojoj Vuki je rekao evo ti ovaj zapis , kad dođeš kući smoči ga u jedan lavor s  vodom , vodu popi'  a njegovu i tvoju odeću operi u u vodi sa ovim zapisom.  Ništa ne brinute brzo će to proć.  

Eto toga se sećam, a Vuka mi je pripovedala da je on još nešto nama govorio i da je to bila neka šira i ne objašnjiva terapija i nerazuman ritual, - no ja se više ničega ne sećam.

-Dobro,  moj Jovane i šta je poslije bilo ?

- Pa šta će bit, ništa nije bilo.

-Pa dobro je li  to Vukosavi išta pomoglo , ja li se izliječilačila ?

- E pa nije. Nije pomoglo Vukosavi ali,  jeste meni.

-Kako tebi ?

- Vukosava mi je ubrzo poslije preminula. Sad je više ne vozam ni kod vraćara ni 'odža ni vidara.

- Eto vidiš kako ti je i hodža -- kojem ti nečeš ni da potpuno ime izgovoriš -- pomogao iako si ga psovao, kutaris' te belaja, i umjesto da ti napravi da ti umreš, - on napravio tvojoj ženi.  Ama sve mi se čini da si ti sa njom zamijenio terapiju. Možda je on volio da je tebe Azrail zijaretio.

- Jovo me ponovo upitno pgleda . Haman da mu nije bilo jasno šta je Azrail, ali nije ni tražio objašnjenje.